15.E, sad ću sve da vas naružim…

PLUTONIJUMSKA DJECA

ČASNI SUDE, ja AŠ. ne osjećam se krivim ni za šta osim za ono što me optužujete i što jesam… … Časni sude, evo i pred tobom i pred samim sobom priznajem svoju krivicu, a kriv sam što sam roditelj, što sam malkice omatorio, pošandrcao, probeharao po glavuši, što zanosim pomalo ustranu što predstavlja gaf koji vučem još iz rata, što mi mozak radi sa jedan posto od ukupnog kapaciteta, a ostalo je popunjeno životnim budalaštinama koje nehotice sakupih i razbacah po memorijskim ćelijama svog mozgusa lapsusa tokom poslednjih četrdesest i kusur godina mog postojanja i bivstvovanja na ovoj maloj, zelenoj, tužnoj planeti, planeti na kojoj trenutno najbolje uspijevaju beton, asvalt, radioaktivni proizvodi i djeca koja se od svog rođenja izruguju i ismijavaju svojim i tuđim roditeljima, bakama, dedama, prabakama, pradedama i praroditeljima. Njihov sarkastično-ironični, podrugljivi osmjeh napada i osvaja, unazad prostore od dvadeset prvog stoljeća pa sve do homosapiensa i obrnuto rugajući se svemu što prIpada prošlosti svemu što je ostarilo, pa i onome što trenutno stari nimalo ne zazirući ni od prošlosti ni od starosti kao da prošlost nikada nije ni postojala, nego postoji samo sadašnjost koja je tu samo zbog njih djece i ni zbog čega drugog……
– Šta to pišeš ???Šta to bacaš po papirusu? Koja ti je tu tema? Šta ti je tu ideja? Jesi se to opet napio te kakaš i filozofiraš? Šta hoćeš da kažeš? Hajde ispljuni i reci što imaš reći ili ostavljaj papir i olovku i hvataj se lavora sa toplom vodom, pari reumu, pali TV. Nek te sa TV-a napadnu narodnjaci, utakmice, crtići, smiješni horori, amerikan-akcioni filmovi čija će opsesivnost za pet minuta uspavati tvoj zahrđali mozak i ti ćeš se svaliti na kaučinu, gicnuti se i nogom prevaliti lavor, prosuti vodu iz njega, zahrkati i utonuti u carstvo snova ko mala beba sanjajući o minulim vremenima kada si bio mlad, lijep, zelen…
– Ma, znaš šta ti…, čučalo čučavo, ti što čitav moj život čučiš i nešto od mene isčekuješ, pokadkad me bockaš i podbadaš kao da me na nešto nagovaraš sve dok mi ruka sama od sebe ne počne nabacivati svakakve gluposti na papir. Ti, ti si mi se više smučio… Stalno me nešto podstrekavaš, gurkaš i udaraš laktovima u rebra, ko fol me napominješ da se vraćam stvarnosti, da ne fantaziram, ne filozofirama, a ustvari mi se samo podasmijevaš i podjebavaš me…… Stalno mi prigovaraš da skrećem sa teme, da lutam po papiru… Pa, evo sad ću da ti se ja naprišam, da i ja nekom kažem što mi se to stalno dešava i što se ja to stalno gubim… Objašnjenje je sadržano u prostoj rečenici koja se sastoji od samo tri riječi: Ja sam roditelj… Šta mi je to roditelj? Pa, znaš, to je ono o čemu ponekad mladi, blesavi ljudi maštaju da postanu u životu, pa kada postanu onda skontaju da to i nije neko zadovoljstvo ali tada je već kasno. Povratka nema. Posle reproduciranja nema kajanja-čini mi se da tako veli narodna poslovica ili nešto slično. A, o kakvom je kajanju riječ saznao bi i ti kada bi prestao tu da čučiš u meni, iskočio iz mene, prošetao malo ulicama, otišao, možda, do srednje škole ušunjao se unutra kada se smjenjuju prva i druga smjena, posmatrao našu modernu, savremenu, atomsku, plutonijumsku i uransku djecu, pa bi ti postalo jasno zašto doživotni nosač tvoje čučeće uzvišenosti promašuje teme i nema više nikakvih ideja, što je puko ko tena, što je opaučio glavušom od banderu, što se odalamio mokrom čarapom po zatiljku, što je prolupo ko varburgova mašina, što su mu moždane ćelije zaribale i liče na fosilne ostatke paramecijuma, što ne znam ni odakle idem ni kuda sam pošao i što kakam na svakom koraku… Šta je? Šta si zinuo u mene? Pitaš se odakle mi ovi pojmovi, ovi izrazi, gdje sam ih pokupio? Pa reći ću ti. Našao sam ih neki dan pred srednjom školom, na jednoj dvolisnici. Bio je to pismeni zadatak srednjoškolca na slobodnu temu sa naslovom koji je srednjoškolac sam odabrao a on glasi: RODITELJ I MOJ ODNOS SA TOM NEPOTREBNOM INDIVIDUOM. Sageo sam se i podigao te izlive ljubavi kojima je srednjoškolac opisao svog roditelja. Da li je opisivao mamu ili tatu, to ne znam jer roditelj kad omatori po tinejdžerskoj teoriji izgleda ni nema pola pa tako ne može ni biti mama ili tata, nego je samo kreatura slikovito opisana u ovom pismenom sastavu. Dečko koji je pisao ovaj sastav strašno je talentovan jer u sastavu je bilo još mnogo hiperbola, personifikacija, metafora, atributa, čak i onomatopeja kao što su: Mu, ble, nja, ija…, nego ”stipu” me gatibo”, lagano se ufati noge, idi pred školu, snimaj šta djeca rade i govore pa će ti biti jasno što ja nemam teme i što se nafuravam na njihov riječnik. Možda skontaš kad u stampedu obrišu čizme od tebe, skrckaju ti koskice i prospu crvenu ljepljivu masu po asvaltu ispred škole da je ovo moderno društvo i da društveni i porodični odnosi trebaju upravo ovako biti uređeni i nikako drugačije, a što meni nikako ne ide u glavu…
Ajmo!!! Pari se, šta čekaš? Izlazi mi ispod kože dok te nisam nabio…, ovaj, nogom. šta si se sakrio u mene. Mora da si se sasro od života u vanjskom svijetu.”Schuschish shupschino” (ovo je na engleskom a čita se malo bezobrazno-”Čučiš shupschino”) i ne smiješ da ”iskoschish” ( i ovo je engleski) napolje iz mene, moliš me da ti pričam o vanjštini jer nemaš hrabrosti da se suoči{ sa istinom. Bojiš se da ti djeca ne ”oderu guzove” (u jebote, ovo izgleda nije na engleskom)… Pa dobro ispričaću ti šta su moje hrabre oči neki dan gledali pred školom i šta su moje uške čule tada.

KVADRO, PIRAMIDKO

Stoje dva tipa ošišani ko Jul Briner. Znaš ko je Jul Briner. Ma, sjećaš se, onaj ćelo bez ijedne dlake na glavi što je srušio most na Neretvi po Titovom naređenju… Ma ja, nisi ti taj film ni gledao. Ti si se tada izvukao ko učkur iz gaća… Izašao si iz mene i ostao pod ”jorgan planinom” spavajući, a ja sam morao da idem u kino ”Kumrovec” sa pionirima jer su nas nastavnici u buljucima gonili u kino da gledamo partizanske filmove zbog svojih partijskih opredjeljenja da bi se vaspitno-obrazovali u istorijsko-historijskim filmovima iz drugog svjetskog rata, partizanske borbe, komunističke revolucije… Dobro, dobro… Znam. Opet sam skrenuo sa teme… No, gledao si one ”američko-akšen” (Jebeš li ga je li i ovo na engleskom?) filmove. One sa Švarcnegerom, sa Rambom… Nije sa Ramzesom, je… te Ramzes. Ramzes je film o faraonima, nego Rambo… E, jeste, konačno si ukapirao, oni ošišani nularicom sa pravilnim glavama u obliku kvadra i oni koji imaju glavu ko piramida i koji se nikada ne šišaju jer im je tjeme vrh piramide koji je matematički rečeno tačka, a u tački može samo jedna dlaka izrasti i oni je sa vremena na vrijeme isčupaju.
E, takva su ti bila ta dva momka koja su stajala ispred škole i pravili kolutove od dima koji se izvijao iz ružno smotanih ”cigarilosa” i koji su vrlo čudno mirisli. Nedaleko od njih su stajala trojica momaka koji su mi ličili na neke puke siromahe i ko ribe na suvom svom širinom svojih usta hvatali kolutove dima koje bi ova dvojica povremeno slali prema njima kao da ih njima hrane. Ni dan danas mi nije jasna ta igra koju su oni igrali… No, da me ne je…, kritikuječ, da se vratim temi… Dakle, jedan od njih je bio kvadrast, a drugi piramidast. Na prvi pogled mi se učinilo da bi ovaj prvi mogao biti matematičar, nekakav otkačeni naučnik ili bar njegov asistent, a ovaj drugi istoričar-egiptolog. I vjeruj mi, ostao bi i dan danas pod tim utiskom da nisu progovorili, jer kada su progovorili odmah sam skontao da nisu to za šta sam ih smatrao, a šta su, to mi dan danas ne bih znao da se njihov dijalog nije odvijao pred srednjom školom, pa sam po tome zaključio da su učenici srednje škole… Čuj, oni učenici…, pa još srednje škole… Svašta…? A, da, opet sam se zanio svojom poetičnošću.…..
Dakle, prvo progovori onaj kockasti, karirani:

– Đesto, ba, pošo, ba ti jaranu?
– Idem, ba, da pimku rtuka (valjda da kupi kartu) za Željka. Vapje u disku.
– Štaš, ba, gledati Željka? Jebo ganje. Jes bardo frajer, al vapje domaću kantri zikamu. Nis valjda posto papak.
– Ma jok ba, nego niko drugi ne dolazi već stoljećima osim narodnjaka, a zbavio sam vupra robu, kad se odvalim on neće biti Željko no Mik Džeger… Aj ba, samnom. Bit će kul.
– Mamne love ni za kartu, a ne za robu…
– No problem, no koment, imaš dil od mi.
– Šta ćemo za trebe?
– Mojne se brinuti, pripremio sam kutiju ”Marlbora”. Lapo i lapo. Lapo vandu, lapo vutra (kako sam ja mogao razumjeti, pola duvan pola trava). Kad kužnu ”malkana” guza im se raširi ko regal, uvlače dim do malog prsta na nogama i začas se naduvaju, a onda su naše. Ajmo, ba…

Kvadar zagrli piramidu, ovaj se uzrignu iz petnih žila podžući uzrigivanje na osmu oktavu što ne bi ni Pavarotijeve glasne žice izdržale. Kvadar zafrljaci opušak prema trojici statista. Oni se ko lavovi baciše na opušak, počeše se otimati o njega…

… NJIHOVE KOKE

Šta je sad? Nije ti ova priča baš jasna? Vidim, nešto me simtomatično posmatraš kao da sam obolio od neke zarazne bolesti ili kao da sam sada luđi nego prije no što ti ispričah ovu istinitu priču. Nemoj ništa da se bečiš i čudiš. Ovo nije kraj priče. Slušaj dalje. Ima još…
Taman sam ti ja poželio da ustanem sa klupe na kojoj sam sjedio i posmatrao ove geometrijske tipove, namjeravao da odem kući, napravim se pijan da bih mogao da se ispovraćam i isprišam ženi o čudu koje nisam doživio u drugoj polovini dvadesetog stoljeća a doživjeh na samom početku dvdeset i prvog,, kad do klupe dobauljaše dvije nedefinisane individue, dvije nakarade koje u meni izazvaše takav strah da se skupih ko čvarak na kraju klupe i ne smogoh snage da ustanem i razgulim odatle… Ja da si im samo vidio glava? Ovoj jednoj rasčupana kosa strši na sve strane u svim mogućim pravcima, a išarana je ko vaskršnje jaje, nema kakve boje na njoj nema, od crvene ko platno kojim matador izluđuje bika na koridi, preko žute, da izvineš ko govno, do plave ko mastilo prosuto po papiru. Glava joj liči na zastavu neke nesvrstane zemlje samo ne znam koje, a ova druga, zapustila neku krijestu tri centa širine i tri centa visine ko u pijevca, obojila je zelenom bojom, asocira me na neko davnašnje indijansko pleme, samo se ne mogu sjetiti koje od straha što mi ga ova nakaza zada svojim frizom. Iz te četke na njenoj glavi stršilo je petnestak eksera desetki sa zašiljenim vrhovima koji su stremili put neba. ”Nesvrstana zastava” je provukla kroz nos neku volovsku alku, a “ženka Irokeza”, to jest ova druga kroz nos je imala provučenu potkoljenicu nekog sisara, najvjerovatnije pacova. Obrve su im se sjajile u raznim bojama ukrašene nekakvim alkicama. Glave su im više ličile na neke ratne mašine nego na glavu živog bića. Jedna je bila obučena u nešto što je ličilo na kožni grudnjak i izlizane, poderane, istetovirane traperice koje su se vukle i mele asvalt, a druga u providnu plastičnu foliju koja je sakrivala ono što je ona nazivala grudima i komadić krpice ispod pupka koja nije nimalo sakrivala guzičicu koja je svojom veličinom komotno mogla stati u jednu prosječnu mušku šaku.
Dobauljaše do klupe na čijem kraju sam ja visio kao visibaba i svališe se na nju ni ne primjećujući moju malenkost i ”nesvrstana zastava” započe razgovor.
– Koko, gdje ćemo tunajt? Ima li kakva furka? Dojadilo više vozanje sa onim pederima u njihovoj mečki, ima li šta konkretno, aaa?
– Ima stara, – govorila je ”ženka Irokeza” -čuula sam da su se Kvadro i Piramidko opet sjaranili. Kvadro napakovao cigare ”Marlbora” sa vutra da nas isfolira da se naduvamo ko žabetine. Hajmo, mankijima dopustiti da nas isfoliraju po stoti put ove godine. Vodiće nas svuda sa sobom, cijelu veče, lokaćemo vupi badža, libo nas ……, a na kraju balade bit će nam isto ko i sa onim peškirima iz mečke samo malo bolje.
Čuvši ovaj dijalog ja od ”hastra” skliznuh sa klupe ko masne novine, ona sa željeznom ogradom na glavi nehotično pljunu pravo prema meni i srećom promaši me jer bi od njenog ispljuvka vjerovatno zahrđao, četveronoške, kradom se udaljih od klupe, a one ustadoše, napraviše nekoliko balona veličine fudbalskog stadiona od izapranih žvaka koje su mjesecima valjale po ustima, nešto se nasmijaše i odoše svojim odabranim putevima…

… DIJETE

Moj čučalo, pravo sam ti odatle razgulio, što će reći otišao kući, ukratko sve ispričao svojoj djevojčici koja je otprilike njihovih godina i zapitao je kakve sam ja to nakaze sreo ispred srednje škole i da mi se možda ovo sve nije pričinilo, da to nisam možda uobrazio da se dešava u svojim fantazijama ili da nisam, ne daj Bože, skrenuo i sazreo za psihijatra. Ona me pogleda preko ”TIN”-a kojeg je čitala, nekako blijedo, indolentno, gotovo nezainteresovano kao da gleda neku kućnu biljku koja joj je odavno dosadila i koja bi trebala što prije da uvene, promeškolji se po krevetu na kom se odmarala i meditirala čitavo jutro i već dobar dio popodneva spremajući se za vešernji, bolje reći noćni izlazak, još me jednom odmjeri od glave do pete kao da broji listove na fikusu i histerično prasnu:
– Šta mi postavljaš tako glupa, složena i komplikovana pitanja ovako rano. Šta se mene tiču tvoji problemi? Kakvi suludi tipovi, kakve bolesne koke? Gdje ti stari, ba, živiš? U šta ti gledaš kad kužiš svijet po ulicima? Što ne poneseš đozle pa ih ne okači{ na uške pa ćeš možda vidjeti da je to sve normalno? U kom vijeku ti još vegitiraš? Pa ovo je dvadeset prvi vijek. Koga ti, ba, foliraš? Pa nismo mi, mladi izmislili vutra, hipi pokret, traperice, minjake, šatrologiju. Skontaj ko ih je izmislio. Sjeti se kako si sarajevske trotoare meo trapericama i hodao na petama malo manjim od štula. De ti loma sebe preispitaj, pa mi se onda tu kofč~i… I ja ću sutra da probušim obrvu i pupak..
– Neš dok sam ja živ –- planem ja – i izbečim se na nju kao da hoću da je bijem, a ona me hladnokrvno premjeri kao biljku i reče:
– Šta ti je? Jesi li čitav? Šta mi tu pjeniš, idi progutaj reglan. Čir će ti riknuti.
– Nisam normalan, dijete, ja sam samo roditelj -– rekoh i izađoh iz njene sobe tiho zatvorivši vrata za sobom.

ŽENA

Prolazeći kroz hodnik razmišljao sam da mi se kćerka ne drogira i da je jedina šansa da se smirim ako o svemu porazgovaram sa ženom. Otvorih vrata od kuhinje, htjedoh odmah sa vrata da joj počnem kukati o svojim jadima, ali mi se pogled ukoči na njoj. Usta mi ostadoše poluotvorena, kao da pokušavam poslednji put da udahnem vazduh prije no što iydahnem. Ona je sjedila na fotelji prekrštenih noga i listala neki modni žurnal. Ošišala se ko Goca Tržan, okrečila glavu ko Goca Tržan, obukla grudnjak ko Goca Tržan, sa kasetofona se glasala Goca Tržan, pogleda me zavodljivo ko Goca Tržan i reče:
– Šta je lave, šta si zino ko peš, kao da nikad nisi vidio brudo ribu?
– Jesam maco, no došao sam samo da uzmem zdravstvenu knjižicu i da idem psihiću. Izgleda da mi je puko čir, ali ne na želudcu…